Drago Menfolije i mračno sijelo

“Sjećaš se ti ono Menfolije kasam ja u drugom razredu izlazijo iz škole kroz prozor?”

“Aha, i onda te izdo Prsati Visili, jebo majku svoju. Kako me nerviraju ti Visilijevi.”

“I mene brete, a glume neki jad, druže se s onim Harijem Poterom.”

“Znaš ti ikako što Hari ima onaj ožiljak?”

“Ne znam brete, otkud da znam.”

“Pričo meni otac, njegovi su bili dobri s Voldenlorom znaš, i bili su ti oni jednom, menščini za Bajram kod njega. Voldenlor pravo gulaš skuho, napravio janjetine-”

“Jel i baklave?”

“Jes jes, bilo baklave one tvrde pravo.”

“Ah, pa kad on ne štedi na šećeru.”

“Kakvi, fina je to familija Voldenlor, izišo iz sirotišta, uzo sebi dva-tri dunuma zemlje tamo iza Londona na jednom selu, zarađivo od poljoprivrede. Ondak šćeli uvijek ljudi kupiti od njega bio to fin čojek. I pošaj sad. Došli ti oni tako kod njih, janjetina, gulaš, kolači, sok na razriđivanje, bogam mislim da je i pravu kolu kupijo.”

“Jel baš? Ja kolko znam samo da se Sinalca pije na otim tako stvarima.”

“Kaki kaki, on ti je baš fino koka kolu kupijo, reko neće biti alkohola da ne bi bilo kakvi belaja.”

“Jemde je i on malo držo vjeru.“

“Jes jes, Voldenlora je moj otac često znao sresti na džumaju petkom.”

“Mašanla.”

“Ondak se on uvijek grambo za prve safove, eee, neće ti otaj svašta.”

“I šta je onda bilo, bilo kakvi belaja na otom sijelu ha?”

“Jes, došo ti je i onaj profesor Lopina, on je vako bijo dobar sa Harijevim ocem, Dženisom i materom Ljiljanom.”

“Uh oklen je ota.”

“Šuti bolje ne pitaj. Ali nije njega Ljiljana previše volila znaš, ona je šćela ići za Spejna, ali kad je Spejn bio smotan i imo je neku bolest đe ne znaš kako ćeš sa ženskom, to se njoj ondak nije sviđalo.”

“Eh vidiš, možda i ja imam otu bolest. Mene neće nijedna. Ja vako uvalim se reko ja sam Krebengojl, a moreš me zvati kad god hoš i ona mi svaka opsuje mater.”

“Ma to je tebi zato što si ružan, znaš. Al de sad slušaj.”

“Ha, de.”

“I dođe ti Lopina sad razi nji kod Voldenlora, ovaj se malo raspali veli Dženise, nisam ti reko da i njega povedeš a Dženis će ti njemu, nemoj Voldenlore pa kad je on sirotinja. I Voldenlor se taman nako pomiri sa tim kad ide sine crna Zastava, dolazi i Serijal Kafeni.”

“Uh, jel to onaj što je sade u Azbukanu?”

“Jes jes, on ti je pobijo dosta ljudi, jebo mater. Voldenlor viđa došli oni, nose 4 litre brlje, kaže nosite to gluho bilo u tavan, tu je i maći Hari, da mu ne bi naškodlo. Liki, Liki je viko mater njegovu, Liki ponesi Harija nek ide spavati u bešiku, ja ću ga otići kasnije poljubiti i to. Liki veli more, ova trojica će sad praviti belaja, možda bi bilo dobro Voldenlore da se i ti makneš. Veli on ja sam magični neće meni ništa biti. Haj dobro. I uzme ti ona maćeg Harije, odnese ga u bešiku, vrati se, ovi se već razvalili svi, pjevaju na stolovi i to. I počne ti Dženis vako zajebavati Voldenlora.”

“Uh, đe će to raditi pobogu.”

“Eto vidiš, seljak. Veli kao, šta je Voldenlore, đe ti je mati, što ti je nos tolki i to.”

“Uh, đe će to njemu reći gluho bilo.”

“Pa budala čojk, slušaj. A još se i janje okrićalo i sve, kaće ti Voldenlor za klipicu veli Dženise saš ti dobiti po gujsci i vikne ‘Dževada kedobra!’ prsne ona ranga sa gulašem i Dženis pade doli mrtav. I oni se svi počeli smijati budale, Voldenlor se još više naljuti, veli sad kaste taki nećete jesti ni janjeta i on tako da će baciti još jednu ‘Dževadu’ na janje, kaće ti Ljiljana skočiti pred janje da ga zaštiti i pane doli mrtva.”

“Zar je dotle došlo?”

“Jes jes, meni otec pričo. I ova dvojca vele bježmo ovaj nije dobar, a Voldenlor duša, sjeo dole da će zapomagati za Dženisom i Ljiljanom, volijo ih, jebiga, išli skupa u Grifinor.”

“Ah taaa, duša mala.”

“I veli onda Lopina Serijalu, hajmo po maćeg Harija, šta će on sad kod nji. Kaže neću haj ti. Ode ti Serijal po njega, i kako ga je vadio iz bešike, ispane mu gluho bilo i rasikne glavu.”

“Aaaj, neka je baš.”

“Jes, i veli Serijal, jebo ovo nek on dreči ja ću kasnije sve skriviti na Voldenlora.”

“Pa da, najlakše tako kad nije svoj, haj na svoga skrivi jebem ti mater čarobnu.”

“Voldenlor ti je njega kasnije našo, krvavo dijete bilo sve, vozio ga na hitnu, u nas dobra tamo hitna,  zašili mu, rekli pošto je krevet bio od iverice, samo je rasiko glavu, to da je bilo puno drvo podlego bi nama.”

“Jebem mu mater, što je štedio na sebi a nije štedio na gostima. Mogo je Hari sade biti mrtev.”

“Nemoj tako Krebengojl, gori je onaj Ron od njega.”

“Pa jes.”

“Ništa sašili oni njemu oto čelo, reko nek mjesec dana jede samo mekanu hranu dok se to ne oporavi.”

“Onda je sigurno mogo jesti puno dukme.”

“Jeo jeo on dukme, ovi krajiški lepinja iz ćevapa. Njima Voldenlor dvojici uzme deset ćevapa, on poji ćevape a Hariju da lepinju.”

“Znaš ti da je isplativije uzeti dvoje ćevapa neg jedne velike?”

“Ma de?”

“Jes jes, jer ti ispane da za po marke dobiješ cijelu lepinju, a vako je ne dobiješ.”

“Ma ne treba meni tolko lepinje, Krebe, viđaj sav sam se udebljo ošlo u stomak, moraću pa oni sebi proteinski šejkova da se to skine.”

“Jes jes, i nemoj jesti čikuladu. Samo meso.”

“I slušaj, ondak ti je to satralo Voldenlora, nije više bio dobar poslije toga.”

“Jemde pa nije mogo ni jesti one janjetine.”

“Ma kakvi, ogadila mu se janjetina. Al posto on pravo sjeban, zvao onda Hendgripa reko nosi oveg Harija, ogadili mi se i ćevapi i lutme i sve, nemogu ja to. Hendgrip veli dobro al da znaš da si za vo ti kriv. Veli znam brete, zašta ja nisam kriv, i odnese ovaj Harija, ispriča Dambanloru bogznašta. I tako Voldi upo u loše društvo, organiziro te Smrtne i oni su radili belaja, ali to je sad druga priča, glavno da ti rečem da njega više nejma.”

“Kako nejma?”

“Nejma, nemere ga niko naći, vele ljudi najo se oni boba previše, reko to njemu nije nikade trebalo, jes jes i eto. Ode naš Voldi.”

“A šta sa tim što je ubio oti dvoje?”

“De, Krebengojle, ti se nikako ne fokusiraš nano šta je bitno.”

“Izvini Menfolije, al kad me zanima.”

“Šta ja znam šta je brete. Al Harija isto nije niko šćeo, onda ga dali kod tetke i tetka i tako.”

“Sjebano pravo. To sijelo je bilo pravo mračno sijelo. Treba se odtega braniti.”

“Pa jes. Al sva sreća pa ja nisam imo takvog šupka od kuma.”

“Ne znamo mi ni cjeniti šta imamo brete.”

“Jes al makar imamo nož.”

Drago Menfolije i šumarija

“Krebe, Krebe ustaj jebem ti mater viđaj kolko je sati. Krebe.”

“Ha? Hermina? Jesil oto ti došla da mi preporučiš herbalajf terapiju?”

“Šta? Haj ustaj konju, nemoj me gaditi.”

“Uh, Drago ti si. Izvini ja bogam mislijo neko drugi.”

“Jes, jes, haj ustaj imamo posla nas dvojca.”

“Čekaj brete, makar da pojim malo đema i kruha.”

“Haj ti, nema vremena moramo doći prije lugara.”

“Ha?”

“Samo se ti spremi pa ću ja tebi usput sve reći.”

  Bilo je to jednog maglovitog cazinskog jutra. Samo su se psi lutalice ovako rano bili na nogama, iako su ptice vrlo glasno svima osiguravale buđenja. Menfolije i Krebengojl stajali su ispred svoje zgrade i čekali nekoga.

“Koga čekamo, Menfolije?

“Jean moj kolega, saće ovdak naići.”

“Ma de, kasi ti upozno još Cazinjana?”

“Bijo sam ja, kasi ti ležo nakauču i gledo Netflisk.”

“Šuti brete, Ozark deset epizoda gori zemlja, ondak još izbacili Arčera novu sezonu, nisam mogo izaći bogam. Između oteg i Cazinjana-”

“Dobro haj-”

“Još da metnu prevod dole, samo ima na engleski-”

“De šuti više, jebem ti mater. Slušaj. Ovaj ti je maći sad malo zajebat, on će dovesti nekvog Golfa da odemo sebi nacipati drva. Zima je a ne da se meni trošiti na grijanje, još Spejn škrt samo tako ne da nam neg 300 maraka mjesečno, to ti se haman sve izjednači za hranu.”

“Jes, ode još i meni za Netflisk.”

“Kad si glup jebem ti, moreš to za džabe sebi skinti sve na intarnetu, al džaba ti je konju objašnjavati.”

“Šta bi nam kalege oni u Grifinoru rekli da him kažemo za intarnet? Ko zna jel Hari sebi uveo, pitaj ga vako kad naiđeš na njega.”

Utom su se ispred njih uparkirala dva auta, Jetta i Lada Niva Dečko u autu je odmotao prozor i žvižnuo mu.

“Jel on ono tebe zove Menfolije?”

“Šta ja znam, jemde šćuke ove ovdak zove.”

Opet se začuo isti zvuk. Nisu se odazvali.

“MILORADE, TEBE ZOVEM JEBEM TE GLUHA!”

“Menfolije, jemde misli da si ti Milorad?”

“Kako ja jesil ti normalan. Nema veze to sa mnom. Jemde će još njekom švercati auto.”

“HALO, ŽUTI NEMOJ DA SAM DŽABE NA SABAHU USTAJO!”

“Ahaaa to ti mene zoveš. Izvini brate, nisam znao. Ko ti je Milorad jebote?”

“Pa kako je tebi ono ime, znam da je nešto srpcki?”

“Drago! Drago Menfolije sin Lukavog Menfolija što je s-”

“Haj šuti jebem ti mater, ne zanima mene to. Evo ti oveg Džetu pa sa njim vojzi.”

“Što? Ja sam mislijo Ladu. Nemam ti ja para za džete.”

“Ma za isto ću ti dati, u Lade mi, matere mi, volan ošo, tvrd da izvineš nemere se ni manevrisati.”

“Haj dobro, na de ondak.”

Zavukao je dlan između prozora i krova auta i dodao mu novac. Identični Cazinjanin izišao je iz Jette, promrsio jedan “selam momci”, sjeo kraj svog druga u Ladu Nivu i s njim se odvezao u čaršiju. Krebengojl ih je promatrao kako odlaze.

“Haj sjedaj, požuri.”

Sjeo je u raštimani, izduženi Golf i refleksno navrnuo grijanje do kraja.

“Uh, što je studeno vako ujutro.”

“Jes jes.”

“Menfolije kasi ti položijo matere ti?”

“Ma mene je otac naučijo još davno, a ondak sam ovde došo trebala vozačka reko znam ja, našo čojeka, jel pesto, pesto, ošo na dvi vožnje čisto tako i evo me sad.”

“Eh da je svakome otac ko Lukavi Menfolije.”

“Da nije bogami. U mene otac silan.”

Menfolije je savladao mjenjač, iako je, prerano počevši sa vožnjama, slabo vozio po ravnici.

“Ti ovako kase gleda izvana voziš kaj zmija vako zavijugavaš.”

“De ti nama ovrni Velkaton da mi poslušamo šta ima.”

…Janjetina koja zadovoljava sve kurbanske apetite. Nazovite li nas odmah dobijete i narezani kruh gratis!

Dobrodošli u početak emisije jedna pjesma-jedna želja.

Majka ti si najbolja. Bez tebe se ja nikad ne bi rodila. Fala ti za sve. Sretan rođendan majki Fati Čaušević i posebni pozdrav ocu Mehmdedu od kćerke Saide.

[ narodnjak o rođendanu]

Jednom sunce zasija kako treba. Meni zasija kad tebe viđam. Bog ti dao zdravlja i dogodine. Sretan rođendan majki Fati Čaušević i posebni pozdrav ocu Mehmedu od sina Fatiha.

[narodnjak o rođendanu ]

Svaka ti dala. Sretan rođendan majki Fati Čaušević i posebni pozdrav ocu Mehmedu od sina Ermedina.

[narodnjak o rođendanu]

Svaki dan kase probudim i tebe nema kraj mene bide mi drago jer sam se osamostalio. Sretan rođendan majki Fati Čaušević i posebni pozdrav ocu Mehmedu od sina Suada.

[narodnjak o suživotu majke i sina u poznim godinama]

Saobraćajne nesreće su naša svakodnevnica! [škripaju gume] Zato smo mi tu za vas- Osiguranje NEDOBOG…

“Haj prevrni dosta je ovega. De Cazinski upali.”

[narodnjak o neuzvraćenoj ljubavi u klubu]

[Ed Sheeran – Shape of You ]

Dobrodošli u emisiju Ko zapjeva-kila kafe, imamo li nekog na liniji

“HALO?”

“Da?”

“HALO OVDE ĆAMILA.”

“Ćamila, šta ćete nam vi pjevati?”

“HALO, ĆAMILA OVDE.”

“Da da, čujemo se Ćamila.”

“HALO? NEĆE OVO NEŠTO—”

“Izgubili smo Ćamilu je li ima možda neko drugi na liniji?”

“SELAM ALEJK.”

“Alejkumu selam, ve rahmetulahi, ve berekatuhu i vama na liniji, s kim razgovaramo?”

“OVDJE MURHAMEDIJA.”

“Šta ćete nam vi pjevati gospođo?”

“GOSPOĐĆA JE BOGAMI JOŠ NEZAUZETA HEHEHEH”

“Hehehheh”

“HEHEHEH, PJEVAĆU BOGAMI ONU O RESULE”

“Da vas čujemo.”

[ pjeva bez sluha]

“Hvala vam na ovih divnih dvanaest minuta, nažalost imamo vremena za još jedan poziv.”

“HALO. OVDE ESMA.”

“Š-”

“JA ĆU PJEVATI ONU Koliko je Koliko je Moj dragi mene čeko Na Vodi Na vodi Kad je nestalo struje.”

“Mož-”

[Esma pjeva, grlato, bez premca, bez zaustavljanja da uzme dah, pjeva kao da joj je ovo zadnja emisija ]

“JESAM LI OSVOJILA?”

“Morate čekati glasanje draga Esma. Za glasanje molimo vas nazovite ovaj broj, nula-šest-dva, četiri-osam-devet, šest-pet-četiri-osam. Rezultati nakon reklama.”

Posjetite Bingo, najbolji trgovački centar u BiH! Danas u ponudi: šalice u obliku džamije, bajramske kocke kafe, kila svinjetine za gulaša i pivo Sarajevsko. Samo u Bingu.

“Kako lažu brete, oteg se ima za uzeti i u prodavanci kod Ćage.”

“Ima da, kod Ćage ima svega.”

“Tamo ja sembić sebi uzmem uvijek.”

“Dobrodošli natrag u emisiju Ko zapjeva-kila kafe. Pobjednica je Esma sa pjesmom Nestalo je struje. Draga Esma, čestitamo, možete doći po svoju kafu u-”

Menfolije je naglo zakočio. Zaustavio je auto na ulazu u jedan šumarak.

“Kud ugasi Menfolije, sad nisam sazno hoćel je uzeti na kraju i hoćel ona zdrečati.”

“De šuti, haj vamo sa mnom.”

“Joj Menfolije, kako volim tu tvoju dominaciju.”

Zašli su u šumu od opreme noseći samo svoje klipice.

“Menfolije meni nije jasno nikako šta ćemo mi ovde.”

“De šuti i haj za mnom.”

Ulazili su sve dublje i dublje. Menfolije je svako stablo pomno pregledao. Došao je do jednog koje mu se najviše sviđalo.

“Eh ovega ćemo.” Pljunuo je najprije u jedan pa u drugi dlan i iz pelerine izvukao svoju klipicu. Uperio ju je u stablo i viknuo “SEKTUMSEMPRA”. Iz stabla je stala izlaziti smola, a onda se svo urušilo i slomilo u prave pravcate-

“Potake!”

“Ha?”

“Nisam znao da Spejn zna vako dobro čarati, vidiš ne moramo hi ni iscipati.”

Skidali su jedno po jedno drvo, dok ubrzo ispred sebe nisu ugledali livadu koju su samo prokrčili. Vingardium Leviosama su podignuli sve potake i taman što će ih sve potrpati u Jettu, naiđe lugar.

“Momci, kuste vi pošli s otim drvima?”

“Kući svojoj.”

“Nijel vam teško oto?”

“Nije teško ništa šta se nosi svojoj kući.”

“Jel vaša ona đeta tamo?”

“Iznajmli je bogam jutros od kolege.”

“Jelde. Momci, znatel vi kolko će vas doći krađa drva?”

“Šta kolko će doći? Uštedili sebi fino za grijanje. I otkud ti ovde da nas kontroliraš?”

“Dobijo sam dojavu, jutros su došla dva momka sa Ladom Nivom vamo, rekli, bjela đeta, eto hi da kradu drva.”

“Hajoj, svijo ti to, smutljivaca.”

“Bogam gospodne, ne krademo mi drva već potake.” Pokušavao se izvući Krebengojl. Ubrzo mu je potaka doletjela u zatiljak.

“Saćete proći nekažnjeno, jer ste izgleda novi ovde, niste oni što svaki dan dolaze krasti, al ubuduće neg znate, Gilmiroj Lugar ima oštro oko.”

“Jelde.”

“Jes. Alajhmanet dječki.”

“Hajmo mi Krebe, pusti oveg kriminalca ovde.”

Menfolije i Krebengojl sjeli su u svoj auto i odvezli se iz šume. Nakon što ih je izgubio iz vida, Gilmiroj Lugar skinuo je značku i nazvao nekog na mobitel. Ubrzo su se ispred njega stvorila ona dvojica sa svojom Ladom Nivom. Jednostavnom je čarkom potrpao drva u gepek. Po ono što nije stalo vratili su se opet, u par navrata.

“Dober poso dječki. Sad ja ovo odnese u Koprivnu da prodam jednoj staroj majki, pa šta zaradim daću vama jedni šesnes posto.”

“Uh, šesnes nemereš naći na ruki, to mora da je dosta.”

“I više neg što vama treba.” Zamahnuo je svojom sjajnom, plavom kosom i cijelim putem do kuće se gledao u retrovizor.

Menfolije i Krebengojl na putu kući nisu slušali radio.

“A jesu nas zajebali oni Krebengojle, samo tako.”

“Jesu, al jopeta nisu tolko Menfolije.”

“Kako nisu brete.”

“Jelde ne treba nami više od tri metra drva?”

“Ma neće nam ni tolko trebati brete, ima drva od nene, ja samo mislijo da se proda šta brete. Al haj sad-”

Krebengojl se mudro nasmiješio. Kad su parkirali ispred zgrada, Krebengojl je povukao Menfolija za rukav pelerine.

“Haj vamo sad vijaj ovo.” Otvorio je gepek i u njemu su stajale uredno složene potake. Koliko god je unutra moglo stati. Menfoliju su se suze nakupile u očima.

“Krebe… Ja… Nemam riječi materem.” Samo ga je zagrlio čvrsto.

“Dok si ti pričo sa Gilmirojom, ja sam fino utovaro. Nema od pričanja ništa, samo arbajt.”

“Hajmo… Hajmo u kuću. Neka tebi mene Krebe.”

Sjeli su onako umorni, upalili Dobro jutro Hrvatska, i odmah prešaltali na BHT. Krebengojl im je na tacni donio đema i kruha, ali je zaboravio donijeti žlicu. Nasmiješio se još mudrije jer je znao da u džepu ima nož.

Drago Menfolije i Kladionica

Menfolije i Krebengojl sjedili su u parku sa nožem. Ništa nisu radili s nožem samo su ga imali jer su face. Krebengojl je tamanio kebab iz pekare. Umak od jogurta mu je curio niz bradu.

“Jesil ti, Krebe reko da ti maknu luk iz otega kebaba?”

“Jesam,” rekao je punih usta, “al mislim da je ona za grabiti svejedno poprimila ono od luka.”

“Jesi i ti glup, ja mislio da odemo hrakati na onu djecu sad tamo. Sad ništa od toga.”

“Što se ti ne najiš luka?”

“Kakav ja mojtisinko.”

“Šta si konto raditi danas?”

“Šta šta sam ja konto? De jedi otaj kebab i šuti.”

“Šta je ovo šta piše Jala brat i prijatelji koncert?

“Kakvi, ni mi iz Slimnerina nemamo tolkog zla u sebi da odemo na otaj koncert.”

“Pa jes. Hej bio sam u onoj bibljoteci grackoj gori.”

“Ah? De nemoj zezati. Šta si našo tamo.”

“Stari, čito sam priču jenu, sve me vako zažeglo jes bila tužna.”

“Vako će ti neki maći ići u školu kad ono dođe vako i kaže ušteljca de ponesi otaj papir štas me gađo sad da viđam ja šta piše i on vako kroz prozor kad ide njegova mati nosi po kile kafe nakinđurila se veli maći jel ti oto mati kaže nije estakvirla nedaj bože.”

“Jel se on to zastidijo majke?”

“Jes.”

“Jebiga.”

Burni cazinski vjetar dopuhao im je prospekt iz kladionice.

“Vide ovo Menfi.”

“Nemoj me zvati tako jebem ti mater.”

“Uh izvini, Menfolije. Al viđaj piše kla-di-jo-ni-ca.”

“Bez “j”. Gdje si j našo? Ali zanimljivo. Šta je to?”

“Nemam blage, hajd da pitamo nekoga. Viđaj tamo policijska stanica. Mogli smo tamo upitati.”

“Kakvi, jes ti normalan. Znaš ti da ja imam nož.”

“Imam i ja.”

“Vidi one nene tamo, hajmo nju.”

Došli su do stare žene koja im se drhtavo približila ispred tačke jasnog vida.

“Ha sine? Štas reko ti?”

“KLADIJONICA MAJKA. Šta je to?”

“Ha? Ko kolje? Ne čuje tebe majka ništa sine.”

“Ovo, viđaj.” Uvaljivao joj je list u facu.

“Ha? Ne viđa majka sine ništa. Ne znam ja ni otih slova. Ja sam govorila svojima da me šalju u školu, rekli ti si žensko nema otebe ništa. Reko ja ću bolje učiti od Ismeta, kakvi ti ako odeš tiš se prokurvati. Reko saćete vi mene čuti, oni svi odu u školu i ondak ja namjerno fino idem po selu, nema sakim nisam bila. Onda otac za šćap, reko džaba tebi otega ja sam već našla sebi Sudu, otad je Sudo bio mlad i bio fin eh vaki, i ondak sam ti ja pošla za njim tako evo moja šćer sad me gonila danas utorak pa kad ima manje gužve gore na hitnu, reko šta ti je majka šta će biti tlak, šećer sve, meni kažu nemoj oti kolača reko ja uzmem onaj izulnim i svaki dan fino pojim kolač, al eto slova bogam nisam nikad naučila.”

“Haj dobro, nek si ti zdrava. Alajhmanet.”

“Haj sine, namalo.”

“Jebem ti, nikve koristi od ovi stari žena.”

“Hajmo one tamo pitati viđaj što se kurče.”

“Halo momci, kuste pošli?”

“Nemoj meni tako momci, znaš ti da sam ja Drago Menfolije, sin Lukavog Menfolija što je radijo sa Voldenlorom u Smrtnima i da meni kasnije Voldenlor naredi da ubijem Dambanlora za velike pare a ja se userem i ubije ga Spejn?”

“Maći, da ti nisi čito Harija Potera pa se umislijo malo ha?”

“De nemoj mi njega spominjati, vijaj ovaj papir, šta je ovo?”

“Oh, otkud ti ovo.” Stao se luđački osvrtati. “Jebem ti, nemoj da me nastavnica viđa s ovim, nama će pisati vladanje dole.”

“Uh to ondak jemde nešto zabranito?”

“Zabranito da, u školi. To ti je onaj papir za kladijonice.”

“Aha, i šta ja sad da sotim uradim?”

“Vijaj konja ne zna igrati kladijonce, heheheh jes čuo Ismete, ne zna kladijonice.”

“Jesam Hasmire brete, konj pravi.”

“Halo, koga ti zoveš konjem?” razljuti se Krebengojl. Iz pelerine izvuče nož. “Hoš sad da te savim ispranđikam?”

“Uh, vijaj Hasmira, ovaj ima nož. De ti oto spremi maći, tamo ti je palicija pa ćemo ja nazvati.”

“Krebengojle, što nisi klipicu izvuko matereti, ima ona čarka ko kad je mene Mudiaj pretvorio u oneg bijelog šćuku.”

“Nije to bijo šćuko neg lasica.”

“Ah de, ja mislio bogam šćuko.”

“Ništa ondak momci, uzmete onaj listić, radi ona dobra u kladionici-”

“Kojoj kladijonici?”

“Ma svakoj, zato mi i odemo nekad vako. Moreš ondak uzeti onaj papir, zaokružiš npr. Cibona-Real 2:4, šanse 15% da će uzeti Cibona i dadneš vako 3 marke. Ako dobiješ ondak ti umanje za tri marke iznos od 15%.”

“Kako se to isplati matereti? Šta onda bide ako izgubiš?”

“Ah, onda psuješ kolko moreš.”

“I šta to je to, ha?”

“Imaš, moreš bogam i binge igrati, ondak ti daju olovku otamo. Ustvari ne daju, uzmeš je sam. To uzmeš vako iskrižaš 5 brojeva i ako se potrefi dobiješ.”

“Šta se potrefi?”

“Pa brojevi.”

“Odakle?”

“Sa listića, jebem te glupa.”

“Šta kažeš ti na to Krebengojle?”

“Mogli smo viđati ako radi ota dobra.”

“Haj dobro.”

“Ništa ondak momci, javite se moremo nekad i kafu ispiti, ja ovde haman što ne živim u čaršiji.”

“Aha, jes jes.”

Krebengojl i Menfolije, ustvari Menfolije i Krebengojl, sada puni znanja uputili su se u prvu kladionicu. Srećom, bila im je odmah iza leđa. Kao i još jedna pored nje. I još tri uz stepenice. I još par preko puta.

“Šta ćemo sade?”

“U koju ćemo?”

“Svejedno bogam, hoćemo li u onu što piše ‘kladijonica okladi se’”

“To bogam eto zvuči retardirano. Vidi ove ‘Kladijonica premijer’”

“Uh, nemoj mi samo politike. ‘Germanija’?”

“Moj otac ratovo protiv Njemaca kad ikad.”

“Ma de? Kolko ti ondak imaš godina Krebengojl? Jednu tricet ha?”

“Ma on je mene dobio kasno.”

“Čekaj, jel ti otac magičan?”

“Jes jes, i on i mati, a strina mi već nije.”

“Uh, kako je to tako šćelo oženiti a da nije magično?”

“Svašta ljudi hoće brete. Vijaj one tamo kladijonice ‘Zapomagaj’”

“Mi smo zli Krebengojl, nećemo nikome pomagati.”

“A ovo što piše Lutrija? Šta to znači?”

“To ti je ono kad je nešto lutrija, ko hoš dobiti il neš.”

“Nećemo onda ni u otu, moramo biti sigurni da ćemo dobiti, nema ti šansi pedeset, pedeset.”

“Hajmo ondak u ovu Preminger, jedina nam ota ostala.”

“Ma nije jedina, imaš ih još po gradu, sigurno jednih petnes.”

“Haj nemoj me još i ti zajebavati.”

Odlučili su se za svoju kladionicu i ostali neizmjerno potišteni kad su saznali da u njoj ne radi procvjetala dama, već prosječni, srednjovječni čovjek. U izlizanoj adidas trenerci i psovkama na vrhu jezika. Nije ih ni pogledao, samo je rekao:

“Momci lična.”

“Kakva lična?”

“Lična lična.”

Menfolije Krebengojlu. “Šta je to?”

“Nemam pojma, to bi ti trebo znati.”

“Kako da ja to znam??”

“Halo, lična.”

“Dobro je, hani.”

“Vi jelda svaki imate po dvanes.”

“Dvanes maraka?”

“Godina.” Gubio je strpljenje. Gledao je utrke na malom televizoru na zidu.

“Ja imam dvanes, a Menfoliju će dvanes i po u septembru.”

Menfoliju su se uši zacrvenile od bijesa. Kad dođu kući, isprašit će svog takozvanog prijatelja.

“Dvanes godina, ha? Znatel vi da tekar s osamnes morete igrati kladijonice?”

“Otkud da mi to znamo, gospodne?”

“Šta ja znam.”

Srećom, Menfolije u Bosni nije sjedio na ušima. Možda jest, ali ne svojim. Približio se čovjeku koji je zaudarao na svježe posađen urin. Laktovima se naslonio na pult i rekao mu.

“Han da ti nešto rečem. Na de ovi dvacet maraka za tebe a s ove tri marke odigraj Real-Partizan 6:2 za Real u dvanestoj minuti Messi odigra penal na lijevoj strani terena.”

“Jes al Messi ti ide jeftinije jer on vajik, da izvineš, zabije.”

“Onda evo dvacet feninga da će Mesi odigrati korner na Ibiševića i onda će mu vamo izletiti lopta iz auta i onda će mu Rozić zabiti tricu.”

“Sase to već zakompliciralo ako ćeš njih uvesti u igru, znaš maći. Ti Hrvati oni su ti zajebani. Ali ja ti savjetujem da odigraš rukomet na Hrvate a ovo sve ostalo dalje.”

“Pa jesam reko da navijam za Real?”

“Aha aha, pa dobro more. Al pošaj ti mene probaj i rukometa.”

“Šta gledaš oto na teveu?”

“Ah, ovo. Utrke krava u Donjim Tunjevcima. Vidiš, Šarka je ispred Zelenke za tri kruga, a Belka ih je sviju sašila. Nisam to bogami očekivo. Rekla mi je žena da igram 16 maraka na Rumenku, ali ja nisam komunjara.”

“Za koju si ti igro?”

“Za Šarku boktestvori, koju drugu.”

“Ah. Haj fino.”

“Han da ti sračunam sad oto, znači imo si jednu potplatu vamo kod mene, to ti je dvacet, dvacet feninga za Mesija, tri marke za Cibonu i hoš krave?”

“Ah kad je to već gotave utrke, šta ću onda sad glasati.”

“Moreš za sledeći krug, u sledećem će ti trčati Riđavka, Milka, Bikuša, Perova i Šarka.”

“Nijel Šarka maloprije išla?”

“Ma to je jedna druga Šarka. Ima hi, mojtisinko, kolko god hoš.”

“Haj dobro, de onda 4 marke na Bikušu, ota je izgleda mužovna.”

“Jes jes, nju su tako nazvali jer ima rogove, i da izvineš, pišu. Znala napasti ove ostale krave kroz utrku, svašta je tu bilo gluho bilo.”

“Evo ondak dvajes šes marki i dvacet feninga.”

“Da neće otaj tvoj maći šta?”

“Ćao, imate li šerafciger?”

“Nema bogam, prodali jutros.”

“A dvi kile svježi smokava?”

“Han da viđam. HALIDA! HALIDA DOĐDE VAMO SINE.”

Halida je dotrčala odnekud. “Ha, tata?”

“Imal sine oni smokava što je Reško donijo iz Dalmacije?”

“Nema bogam, Samir jutros pojo i popijo vode, eno ga driska od sabaha.”

Kladioničar je slegnuo ramenima i pogledao Krebengojla: “Eto čuli ste. Al ima evo tunja friško uzbratih.”

“Jesul friške tunje?”

“Jesu jesu najfriškije.”

Zagrizao je dunju i zadovoljno rekao: “Dobra i friška tunja.”

Menfolije i Krebengojl svaki su uzeli po jednu dunju i zadovoljno izišli iz kladionice. Na svu sreću, imali su je čime rezati jer je Krebengojl u džepu imao nož.

Uvod: Drago Menfolije i Krebengojl

       Drago Menfolije i Krebengojl su u Cazinu proveli tek dva dana a već su ih se svi bojali. Čuli su da imaju nož i da nekad znaju djecu vući za uši.

       Jednom su pse lutalice gađali kamenjem koje su redovito stavljali i u grudve. Ako si iz Cazina, znao si da ne bi smio parkirati auto blizu njih jer su aute grebali ključevima, cigani. Osnovnoškolcima su otimali pare za doručak, a srednjoškolcima čak i doručak, ako ga naruče friška išČardaka. Neki su ih čak vidjeli da puše cigar ispred Opštine. Uskoro su postali sve čega su se Cazinjani najviše bojali, a taj strah je najviše proizilazio iz toga što su njih dvojica imali nož.

       Menfolije je bio plav i neuhranjen, nosio je uvijek svoj Slimnerinski šal kojeg je naručio s Ebaya jer više Simnerin nije postojao, samo Grifinor. Otac mu je uzeo i maskicu za telefon na zeleni uzorak. To su Cazinjani naročito kod njega cijenili. Bio je ono što se zove tatinim sinom, jedinac i pokvaren, ali ipak zanimljiv za razliku od Rona. Stereotipni šupak, kukavica, gluplji nego što izgleda, sa lošim forama koje su smiješne samo njegovim bliskim prijateljima. Ali nekad kad provali zna se nasmijati i Hari Poter.

       Krebengojl je bio visok i pretil. Zato je teško pratio svog prijatelja Menfolija. Uvijek bi se zadihao uz Čaršiju pa je mrzio ići gore u džamiju. Ali pošto su sve džamije uzbrdo, nije htio ići ni u jednu. Branio se time što je govorio da nije religiozan.

         Menfolija je upoznao u prvom razredu dok su se skupa vozili u Grifinor. Kad je došla ona žena sa kolicima, Menfolije je naručio najviše čokolade i ljutih liza. Bile su to one u obliku stopala što se umoče u onaj šećer pa pucketa. To se svidjelo Krebengojlu i poželio je biti Menfolijev kolega. Menfolije ga je znao voditi kroz život, govoriti mu šta treba raditi a to je njemu pasalo jer nije uvijek znao odlučivati za sebe. A i uz Menfolija svi su znali njegovo ime.

       Harija Potera su mrzili tradicionalno, iako ne toliko. Više im je na živce išao Ron Visili jer ih je uvijek tužakao razredniku Spejnu. Da bi mu se osvetili, jednog dana su ga standardno zajebavali u drugom dijelu. Ron je sa slomljenom klipicom htio njih začarati, ali se čarka odbila i Ron je za deset sekundi počeo rigati balaće. Svi su mu se smijali, čak i domar Hengrip koji mu je donio rangu da maši okolo. Kasnije ih je Ron standardno sviju tužio Spejnu. Sadist Spejn poslao je dva desetogodišnja dječaka da provedu godinu dana u Cazinu. Bez roditelja, bez nadzora. Osim što im nekad teta Bjelka navrati. Ispeče im šape boli glava, bude sve bijelo oko usta od šećera u prahu. Naravno Lukavi Menfolije, Dragov otac se pobunio protiv ove kazne, ali mu je Spejn zaprijetio da će reći Dambanloru da je ovaj nekad bio u Smrtnima sa Voldenlorom. Zajebana situacija.

        Tako je Menfolija zapao stan kod lokalne bosanske nane koja je vrlo brzo preminula, alarahmetelj, i prepisala stan na Draga. On je bio jedini dječak koji joj je “šćeo uzeti brdara u prodavanci.”

        Isfrustrirani, Menfolije i Krebengojl su odlučili zagorčavati život lokalcima, kao što su i oni to njima nesvjesno radili.

Hari Poter i ramazan

“Joj Hari znaš šta je bilo.”

Tišina. “Hari, Hari, znaš šta je bilo.” Hari neće da se okrene. “Hari, halo čuješ li me?”

“Čujem brete, šta je! Vidiš da sam tude.”

“Jes al ne mogu ja krenti pričati ako se ti ne odazoveš. Znaš šta je bilo?”

“Šta je bilo, Rone? Ja ću kad je Hari stoka.” uskoči Hermina.

“Baš si govno, Hari.”

“Ha? Ne čujem ja tebe nikako.”

“De slušaj jebem ti mater. Išo ja kod hodže neki dan.”

“Joj Rone, jesam ti reko da ne diraš pare sa ceste. Daću ti ja marku kad ti zatreba brete, nemoj vako nagažaja otih, nemereš se ti kasnije otarasiti toga, džaba ti hodže sve. A i oti hodže jebli glovu svoju, samo da him je pare izvući raz insana..”

“Aj kakvi Hari, mojtisinko, ja išo nešto trebalo tati mom, znaš da se on bavi time.”

“Jes jes.”

“I veli ti meni hodža šta žvačeš žvaku kad je Ramazan.”

“Čega?”

“Žvaku.”

“Ali ti si Rone glup, jesi boga mi, ti ne znaš žvakati žvake.”

“Jes jes, njega Spejn uvijek tuko po glavi kad metne žvaku.”

“Reko hodža šta je žvaka?”

“Al jes on balaća svoji jeo vajik.”

“Aha kad ga je safaćo jednom Krebengojl u veceu i viče Rone hoćel to? Polako bismiletom.”

“Aha jes jes, jes stoka i taj Krebengojl.”

“Kaže hodža meni pa Ramazan sinko kako nisi upoznat? Reko kako ću biti hodža brete.”

“I šta kaže onda Ron Krebengojlu? Nisam bijo kase to izdešavalo.”

“Kaže pa ovaj mjesec kad je post unas.”

“Kako nisi bijo Hari brete, to bilo gore ispresobe naše.”

“Ah je li. Pa kud će Krebengojl ondak.”

“Reko hodža šta je postiti? Misliš postojati?”

“Jemde ga je Menfolije poslo da malo izvidja.”

“Ah! Šta da mu izvidi matere ti? Ako je test iz Zvjezda, onda moguće, rješio zadnji bolje od svinas.”

“Kaže nije sine Rone postojati nego postiti, oto ti se kod nas u islamu tako viče, il što bi se reklo na njemački – nenna.”

“Kako lažeš Hari, ja rješila bolje od njega sve. Još sam dodala vako sa strane, tražla novi papir.”

“Reko šta je to hodža.”

“Pa da al ondak je Krebengojl kad je to poslje nego što je precno Rona, otišo vako jope tamo u onaj naš vece.”

“Ah! Jesil ti to vidjela?”

“Veli hodža meni to ti je kase nejede cijeli dan i onda jedeš samo naveče.”

“Jesam, Hari. Ne bi pričala da nisam.”

“I šta se ondak izdešavalo?”

“Reko hodža što se izgladnjavate brete?”

“Al nemoj ovo reći nikome al ja mislim da se Krebengojlu svikla ona Kineskinja.”

“Ma de nemoj zezati koja Kineskinja?”

“Kaže hodža, probaj vićeš kako je pravo. Reko haj dobro.”

“Ona brete Hari, Šćo.”

“Ah, Šćo, dobra je ona, namigne mi vako, ja nekad ni ne skontam bogam.”

“Nemoj biti rasist Hari.”

“I šta kažete onda da probamo?” veselo Ron.

“Ha?” uglas Hermina i Hari.

“Hoćetel da postimo?”

Hermina i Hari, ne želeći povrijediti svog kolegu Rona Visilija su prihvatili njegov prijedlog iako nisu imali pojma o čemu se radi.

“Aj svaka vam eto dala. Ode ja onda do pekare Sabah 3 pa da imamo šta za sehuriti.”

“Uh nemoj od šiftara Rone, oni mrava meću umjesto brašna.”

“Jes jes, ja sam čula da su prali ruke u Čajinom kad je nestajalo vode.”

“Al brete kad mi se ne da hodati do Ale.”

“Pa dobro haj, bar kad se useremo znaćemo iz čega je.”

“Jes jes.”

***

“Aaaaaaaaaaj brete.” uzdisao je Hari lupajući Ronu i Hermini na vrata.

“Šta ti je Hari sade?”

“Ništa, izdigo mi se želudec.”

“Pa što si nolko Argete sehurijo, bog ti dao?”

“Pa đe ću ostaviti pola Argete u frižderu? Užegšće se. De imate li one sode bikabrone da pojim?”

“Hari, al nesmiš jesti!”

“Šta ne smim, jebem ti, tiš mi govoriti šta smidem.”

“Dogovorili smo se da postimo danas! I ne smiš ni psovati!”

“Šta je-” Hermina ga je ušutkala.

“Ah jes, haj dobro Rone, ako ti kažeš more.”

“I de se spremi Hari pa ćemo u džamiju poslje.”

“Kakvu džamiju gluho bilo?”

“Pa na podne namaz.”

Hari je prostenjao i otišao u svoju sobu.

Kasnije su se svi ponovno iskupili kod Harija.

“Aaaaaaj brete.” opet će Hari.

“Šta ti je Hari sade?”

“Aj de šuti matere ti.”

“Kako ti tako teško trpiš post, Hari?” radoznalo će Hermina. “Ja bogam kako sam se najela oni bufli od oraha mene to drži ovdak sve. Neću morati do sutra jesti hehe.” Rekavši to, trbuh joj je proizveo zvuk olujnog vjetra.

“Aha šta je to onda?”

“Ma ništa, to u mene tako nekad stomak zasvira, ali i kad sam sita isto njekad.”

“Aj de šuti.”

“Hej moraću nazvati hodžu da mu rečem kako nam dobro ide.”

“Uh, de se tamo Rone, smrdi ti iz usta muški.”

“Pa ne mriši ni tebi Hari.”

“Šuti ti ko da si se govana najo. Moreš nekad i opraviti ote zube. Imaš krnjadaka otkako smo krenli u školu.”

“Pa nemam ja para za zubara.”

“Hermina nisul tvoji zubari?”

“Jesu ali oni neće Ronu da opravljaju zube, kaže ti si Hermina još mlada za tega.”

“Pa jes, ko zna šta bi se tu izdešavalo sve.”

“Kolko je ono sati?”

“17.16.”

“Aaaaaaaaaj brete.”

“Hajmo mi spavati malo. Taman ustanemo na iftar.”

“More haj. Rone okreni se zidu.”

***

Ezan je probudio naše junake.

“Uh, ustajde Hermi, haj serviraj nam iftar.”

“Ha? Šta?”

“Haj serviraj umri ja.”

“Šta ja da serviram? Pa nemam ja ništa hrane!”

“Čekaj… NISI NIŠTA SKUHALA?”

“Hermi, mi umrismo od gladi a ti ništa.”

“Jedite govna vas dvojica, nisam ja znala da vas trebam namiriti!” Ljutito je izišla iz sobe.

“Rone, halo.” udarao je svog prijatelja po nozi.

“Uh da nije podlego sad, jebem mu mater, a ja gladan. Rone!”

“Ha? Jel se već more jesti.”

“Pa uči hodža, konju. Haj serviraj nam.”

“Ja da serviram? Što? Dje Hermina, ona je trebala servirati.”

“Ama vozi, ti si nas uvalijo u ovo haj sad serviraj.”

Hermina se opet pojavila na vratima sobe.

“Joj izvinte dječki što sam se nako izderala, al evo zvala Graziju rekli saće nam, da izvineš, nabiti oni ražnjića pa da pojimo.”

“Graciju seljanko.”

“Ah! Jesil rekla da metnu ajvara sa strane, ja volim kase umoče ražnjići u ajvar.”

“Jesam, dva s ajvarom i jedne s kajmakom za Harija.”

Harija je nešto žignulo u srcu. “Joj Hermi, kako ti poznaješ svog kalegu. Ja bi se potpiso da cjeli život jedem samo kajmak i lučice.”

“To se more vako kombinirati, ha?”

“Pa more da, kako neće moći.”

“Hajmo hej, ohladiće se ono.”

***

Jeli su koliko god su mogli i toliko brzo da su više pojeli zraka nego hrane.

“Aaaaaj brete.”

“Šta je bilo Hari sade?”

“Ništa brete prejo sam se. Nadam se da ovi rade dokasno jer ja neću moći hodati do kuće.”

“Kako se prejo Hari, nisi ni pola pojo!”

“Ma znaš Hermi, kad je ramazan onda ti se stisne želudec, nemereš čudo se ni najesti.”

“Ma de nemoj zezati.”

“Hej, viđaj Rone kako svitli ota džamija. Jes prefino.”

“Aha, jes jes. To se kaže kandilji vako kase fino upale.”

“Hej, nije ovo ni loše.”

“Koje?”

“Pa vako kase isposti. Ode ti cjeli dan i Ronu smrdi iz usta, ali nekako slađe jesti neg inače.”

“Aha bide ti pravo drago.”

“Mogli smo mi i sutra zapostiti.” veselo će Ron.

“Mogli smo Rone, al ipak nećemo jer nije to za nas.”

“Pa što?”

“Ipak smo mi magični.”

“Pa jes ima i toga.”

Hari Poter i niz neobičnih događaja

“Pazde ovo Hermi šta mi se desilo.”

“Ha, de.”

“Znači jutros me probudi žaga ona automatska, reko šta sad žagaju na sabahu jebem im, kad ono živicu režu. Otvorim malo prozor i derem se na njih reko gasite to saste našli, kažu haj maći ne seri, haj vamo pomozi. Reko haj, ja ustanem pitam ja njih kolko već raste ota tudi živica, veli ko je tebe učio školu reko učitelj Spejn i učiteljica Megonagal oni me vako uhero gledaju kažu, mali oto nije živica neg šimšir. Pa reko dobro šta sad ima veze jel živica il šimšir kaže šimšir vako staviš sebi list među prste i moš isavijati a ovo ne mere jer su ravni listovi.”

“Ma de. Jesil probo?”

“Jesam, matere mi, more se saviti.”

“Hah, sviđo ti to.”

“De sad šuti dok ti ja rečem pa ti onda. Eh, i tako dadne meni čojek otu pilu i kako sam se ja sagno, ispane mi magična klipica i hop na pilu i ode. Reko šta ću sad kruhte nahrani, sasam bijo kod Olimanera da mi zamjeni neke djelove na klipici saću morati opet. I tako ja fino uzmem ono, odem ispred Cazin I, tamo ima stalno uglja ispreškole i fino u njihov dimnjak, bacim ono i rečem ‘Dajmaneli’ i odem fino u Dajmaneli.”

“Jesil reko kako treba Hari? Prošli put si ono zajebo pa te mi morali ćerati.”

“Jes jes, znaš kako sam se bijo sasro.”

“Ma znam kako neću znati, sve ti se na faci vidjalo. Jelde, neš se više zajebavati sa otim, kaki.”

“Ma neću Hermi katikažem. Al de šuti sad ja pričam. Đe sam stao. Aha. Odem ti ja sad kod Olimanera u trgovinu, piše izvanredna inventura, zatvoreno. Šta ću, reko ode malo prohodati dok oni to sračunaju šta imaju pa da idem i ja opremiti svoje. I ništa. Odem malo prošetam, uzmem sebi onih prženih kašika i mezenterija.”

“Ah, jesil baš probo? Oto kažu da je neki novi organ?”

“Ma crjeva ko crjeva. Slušaj brete šta me prekidaš stalno.”

“Izvini Hari, boktidavo.”

“Vratim se opet kod Olimanera ništa. Odem ondak viđati sova onih sad se nova trgovina otvorila tamo kraj one sportske opreme.”

“Koje?”

“Ma tamo gdje se prodaju za metla i boj stvari i to.”

“Aha, aha.”

“I ja da ću ti uzeti sebi nekvu novu sovu, ona moja Hamida bog zna đe je, kad ono nemam para. Reko hani nemoj prodati još otu sovu to ću se ja sad vratiti dok odem na bankomat. I odem ja tako do bankomata al normalno ne primaju oni kartice a ja zaboravijo ponijeti člansku za Grimgos, reko jebiga šta je tu je neću se sad tu još oko toga zajebavati. Ništa odem tamo jopeta do Olimandera kad on još nije proradio-”

“Jesil otkazo za sovu ovo što si reko da ne prodaju?”

“De, opet ti. Ništa onda još malo prohodo, kad ću ti ja naići na Olimandera, sjedi u kafiću s nekom malom i piju oni fino onaj sok od masireče i nešto se kofol smješkaju. Reko jebo ti glavu svoju Olimandere jesi me zajebo.”

“Oh, viđaj ti njega! Ma koja je to? Da nije ona seljakuša iz Hoksmita?”

“Jes jes, jemde je ota. I ništa reko neće ovaj do sutra ujutro, bolje je meni da se vratim, zabrinće se Hermina i… Da samo Hermina.”

“Ah ta brećo.”

“I sad, odem tamo kraj dje sam i došo i skontam ne znam se vratiti u Bosnu.”

“Oh! Pa jesil sazno gluho bilo.”

“Hani polako. I sad odem ja tamo na infopult kad ono sretnem, znaš koga sam sreo.”

“Jemde domara Hendgripa, on se voli fuljati nondak.”

“Jes jes, eh njega sretnem. I on će ti meni pa đesi Hari šta ima, reko evo me šta će biti, slomila se klipca i tako. Kad veli on meni de nemereš se vraćati brež klipice haj samnom vamo jemde ja imam rezervnu. I ja krenem za njim i on vako reče pa dje ti je ona stara reko evo je u džepu i ja izvadim nako slomito u dva djela i on gleda vako i kaže a jebem ti Hari jesil ti čuo za sekundarno, vamo me vučeš, marš.”

“Haha, a baš ti je šukno muški, Hari.”

“I onda ja zavičem vako za njim reko Hengripe pomagaj ne znam se vratiti kući, a nemam ni članske za Grimgos ne mogu ni para uzeti sebi. I on vako hoćel nećel stoji gleda me, reko haj sad Hari ali drugi put bideš li zajebavo vidjećeš ti. I zovne ti on mene sa sobom, mi ti tako odemo do parkirališta i ono motor sa prikolicom, veli on meni uvome sam te ja donijo kod Damnlijevi kasi bijo volipacni. Meni nješto milo bilo nama reko ah, jesi li Hengripe, kaže jesam.”

“Jemde ne laže ondak.”

“Kaki kaki, ne bi ti otaj slago nikad. Njega jednom, vidjo sam ja, Dambanlor vako precno reko govori mi dje je Hari jel pod onim čaršafom za nevidljive, reko nije svegami, a ja bio.”

“Pa vidiš da ne bi nikad on slago.”

“Jes jes, i vozimo se mi tako, pita Hari jel ti studeno, ipak na visini, nije samo ti vozi. Odvede ti on mene fino do aerodroma, kupi mi kartu avijonsku, ja odem do Zagreba. Bilo mi teško sa njim se rastaviti brete.”

“Nisil se ono mogo samo stvoriti nedji ko što Dambanlor?”

“Kaki Hermi, moraš biti punoljetan za otega.”

“Ah.”

“I dočeka ti mene neki naš čojek tamo. Pitam ja njega otkud znade za Hengripa, kaže kako neću znati brete mi vaki. Raspričali se mi, i nako začas stigli na granicu, pukla kolona eh samo taka.”

“Pa kolka kolona?”

“Pa ima se ići.”

“Uh.”

“Ja malo odspavo, usto još mi na mjestu, pitam ja ovoga, William mu ime, reko Viki što ne ide ovo, veli tako ti je mojtisinko vajik kod nas, svaki petak i subota, eh. Šta tu naroda izlazi i ulazi svaki dan.”

“Sve što je ušlo, izlazi.”

“Uh Hermi, naježi se sav ovdak. Ništa ja reko haj da se upoznam sa čojekom sad kad smo sami nas dvojica tudi, jemde ću šta vako i pofatati. Pričo mi onda o unuki svojoj, veli mala vajik bila posebita, samo gleda šta će prevrnti.”

“Ah!”

“Al kaže imala sestru i ona je njuke znala tucanti počesto. Onda oni nju odnesu u drugu sobu, išeperaju, mala bide kaj nova.”

“A kolko su razlike?”

“Pa ublizo su one, to je fino znaš kasu ublizu pa se mogu sigrati.”

“Ta brećo.”

“Jes i onda znaš kako sjedimo mi on nemere više izdržati, pa izađe prohoda, vrati se, nema ti to đe mira da to đe sjedi. Još veli mi slomio kičmu neki dan pa jedva hoda.”

“On se jelde geže al ode. Ta kako je slomio kičmu bog mu dao.”

“Slomijo, kako neće slomiti.”

“Brete, moraš vajik biti na oprezi.”

“Jes jes, i napokon ti ode kolona.”

“Jesul vas premećali?”

“Pa da ti iskreno kažem i nisu čudo, viđali dijete i čojek, različita prezimena, britanski pasoši, ništa čudno.”

“Haj fala bogu.”

“I doveze on mene do Cazina, ja jedva čeko čarape da skinem materemi, užeglo sve u putu.”

“Uh. A jesul te zajebavali šta dole na recepciji u motelu?”

“To sam ti sad pošo reći, ja došo velim hej ja vratijo ključ da ne mislim na njega dok sam u Dajmaneliju, kad će ti on meni, izvini maći mi već izdali sobu nekome drugom, reko kome ste izdali svevasnejeblo, pa ostale mi unutra i stvari i sve, kaže kaki mi iznili stvari eno hi nahodniku. Reko šta ću sad dajte talefon da okrenem Megonagal, zovnem kaže nedostupna, čraj agen.”

“Uh Hari, sva sam se ovdak iznojila ispod pahuza kad mi vako pričaš.”

“Jes, veli maći ima ova jedna soba ali oto će ti izaći skuplje malo, i gore je na katu ima pogled na Čajin potok. Reko eh de ti meni otu razmiriće to sve oni u Grifinoru, kaže haj maći živ bijo, gore su ti stvari sam to nosi da ja ne moram raspremećati.”

“Što nisi nas zovno Hari brete, mi bi ti pomogli!”

“Kakvi vas dvoje, meni kad je najgore vas nema.”

“Pa kad ti je najgore?”

“Pa sad mi je najgore, al de šuti. I ja vako krenem da ću odnjeti, reko jebem ti nisam ja džabe magični, odem tamo kod Ćage, uzmem sebi fino sekundarnog, ulipim sebi klipicu, moraš oprezito sa tim sekundarnim, ja sebi haman ruke zalipio, viđaj.”

“Uh Hari, dje ćeš to raditi pobogu.”

“I uzmem ja sad kraj oti kofera i začaram Vingarijum Levijosu kad ono matere mi ko Ronova ona klipica jesenas, samo vako se odbije i odnese mene uzrak. Znaš kolko sam ispsovo Hengripu. Al fala bogu zabranjeno čarati van Grifinora, nama došo Debi, uhoda, jebo mater nikad ga se riješiti. Ja reko Debi de nosi ove stvari do gore matere ti, on meni kao Hari Poter se ne smije vratiti u Grifinor, reko neću još ne brini, imam ja još ohohoho ovdak biti. Opet se on kreno kažnjavati reko nemoj matere ti u mojoj sobi haj to vani nedje pa radi. I ošo hej, nije zajebavo. Ja presretan. Došo soba boli glava, ima i wc i sve.”

“Aji, bil se mogli mi mjenjati za sobe Hari, znaš kad sam ti ono jednom dala da prepisuješ na historiji od mene.”

“Ma vozi koristašu prljavi! Ne dam ja nikome sobe svoje, ali morete navratiti ti i Ron da nekad kafu ispijemo.”

“Pa jes, mogli smo baš.”

***

“Hari, ja tek sad skontala.”

“Ha?”

“Jebo mater, pa ti si haman u Grifinoru bio, što si se vraćo.”

“Aaaaaaj viđaj jes baš! Kuse toga nisam sjetio.”

“Pa ne znam bogami ni ja.”

“Čojek nama poglupi kad se vako ne radi ništa.”

“Jes al haj, nemoj sad biti tužan Hari. Fino je nama ovdje, još je danas buranija za večeru.”

“Pa jes ima i toga.”

Hari Poter petkom

“Ustajde Hermi, kakvo je to spavanje do 10.” Ron je rastvorio zavjese u Hermininoj sobi, ali nije ništa time postigao jer u Bosni postoje žaluzine. Zatim se malo pomučio dok je shvatio kako funkcionira mehanizam otvaranja žaluzina, ali zvuk trganja i lomljenja je bio dovoljan da probudi Herminu.

“Uh, Rone, otkud ti u mojoj sobi?” pospano će Hermina.

“Šta je Hermi, da se nisi rasula opet sinoć?”

“Kaki, mojtisinko, prenosili Eurosong na hrvackoj i onda gledala oto.”

“Pa to je trajalo do deset brete, šta si radila.”

“Ha jes, ali u kojoj vremenskoj zoni deset.”

Ron je zbunjen nastavio vući špagu od žaluzina.

“A jebem ti ovo, ne radi ovo Hermina.“

“De neka pusti, to ću ja, haj ti ustavi za kafu.”

“Hoćel vako biti i kad se oženimo?” pomislio je Ron.

“Nego Hermi, znaš ti da je danes petak.“

“Ma de nemoj zajebavati.”

“Jes jes, znaš ti šta to znači?”

“Kako neću znati brete Lovci na nekretnine na RTL-u.”

“Ne bi znao, ne gledam ja ote hrvacke kanale, u nji bide puno oni glupi filmova.”

“Jes jes, biće Harry Potter i kamen mudraca u nedjelju, jesi gledo to?”

“Kaki, to glupo.”

“Pa jes ali bide dobro vako za izgledati.”

“De ti meni reci, hoš ti danes ondak na pjacu il neš?”

“Oh, je li to danas? Čula sam da imaju dobri helanki, moram sebi uzeti, ove iz Grifinora se sve izfucale, vidjaj.”

“Uh jes, mogla bi ti to iskrpiti. Ali ti jopeta zaboravljaš da smo mi magični. Pa moreš onaj Paparo začarati ko što si Hariju naučale u prvoj knjizi.”

Reparo Rone, vidi se da nisi dobro učijo školu. Ali neću ja tako, volim i ja izmjenjati vako nekad.”

“Ma jedi govna Hermina.”

“Nego ide li i Hari na pjacu?”

“Kaki, mojtisinko, neću ni ja ići.”

“Pa s kim ću ja onda ići ako neću savama dvoma. I što si spominjo ikako?”

“Ne znam bogami, nit me briga, ja i ćemo Hari na džumaj. Reko hodža kad je bijo prošli put da moramo otići nekade.”

Vrata sobe su se otvorila i Hari je, spreman za džumaj, ušao unutra.

“Uh, Hermina, jesi ti naprdla ovdje. Otvaraš li ti ikad prozore?”

“Ma otvaram Hari, ali kad mi studeno vako njekad bide.”

Hari je, padajući u hipoksiju, otvorio prozor.

“Uh, vide ono tamo vani Rone! Reklama za Cazinsku paprikašijadu, šta misliš šta tamo bide?”

“Moraćemo otići kade Hari.”

“Neću ja bogami jesti paprikaša. Jednom sam probala i sve me vako ižigalo u želucu. Morala sam jesti samog kruha i riže tri dana…” bunila se Hermina.

“Ma ti si nejačka Hermina. U mene mati jednom skuhala paprikaš, niko poslje od rođaka nije htjeo jesti janjetinu.”

“Onda ako ćete vas dvojica na džumaj, ja ode sama bogam na pjacu pa se mi moremo negdje naći.”

“Jes jes, mogli smo kasnije otići jesti onaj sladoled od Turske.”

“Onaj što se razvlači je li? Neću ja bogami otega jesti. Meni se sav želudac izdigne od toga.”

“Jes jes, i onda on ko fol vako metne onog sladoleta u onaj korvet, i onda ko hoćel nećel dati ti, ko fol ti njega moraš moljakati da ti dadne.”

“Jes, haman ko Spejn za ocjenu.”

“Hej, šta misliš gdje su sade naši učitelji?” sneno Hermina.

“Koga briga Hermina, ionako su svi šupci.”

“Pa jes ima i toga.”

“Hajte se vi ondak spremite pa ćemo mi u čaršiju.”

“Operi zube Hermi, grehota je izaći iskuće a da ti smrdi iz usta.” rekao je Hari izlazeći iz sobe.

Hermina se zacrvenila ko Bihać.

***

“Jestel? Hajmo.”

Hodali su uščaršiju. “Joj ove uzbrdice brete, toga u nas nema.”

“Viđajte ovi štandova vas dvojca.”

“Oh, vide ima neki pripravaka za kupiti. Mogli smo to Spejnu donjeti iscazina, jemde nam povisi ocjenu.”

“Hande da viđam šta je to.”

“De požuri, počeće džumaj brež nas.”

“Selam alejk, momci, đeste se vi uputili vas dvojca?” upitao je ljubazni prodavač ulja.

“Alejkum selam. Pošli bogam na džumu, mogo bi i ti.”

“Elhamdulillah. Ne mogu brete ovdak na džumu, posvađo sam se sa svim hodžama.”

“Ma de? Što šta su ti radili.”

“Bolje nepitaj sinko.”

“Šta prodaješ to?”

“Ovo ti je ćurekotovo ulje, lijek za sve bolesti.”

“Ma de nemoj zajebavati. Kako sve?”

“Sve bogami, vidjaj, piše na pakovanju.”

Ćurekot – lijek za sve bolesti.” čitao je Ron. “Jes Hari, bogami piše. Jemde onda jes.”

“Jes jes, u mene žena jednom imala neku bolest, pričo je meni hodža, neke mikrodelecije, i ja reko aha saću ja njoj davati ovog ulja, i dadnem ja njoj tako i ondak ona ozdravila.”

“Ma de, kako znaš da je ozdravla?”

“Pa nije više bila prehladita, ali i dalje je vako poglupa pa je još na terapiji.”

“Neću ja bogami otega kupovati, to vi ako hoćete džaba vam.”

“Izvinte mog kolegu, on je vako čifutan.”

“I ja sam sinko isto. Ali ne bide ovo puno, 4 kile i dvacet šes maraka.”

“Kako ulje u kilama?”

“Haj alajhmanet pa ćemo mi to poslje džumaja navratiti.”

“Kako svakih gluposti se ovdak prodaje, u mene strina završila medicinu i eno nemere se zaposliti nikako. A ovde sve prolazi.”

“Ta viđaš ti to. Haj sad Hermina vozi, odešmo nas dvojca, naćemo se ondak kraj medrese za sat vremena.”

“Aj šta ću ja gledati sat vremena brete.”

Razišli su se poput vratne arterije i opet se susreli nakon sat vremena.

Hermina je nosila tri papirnate kese pune stvari, sunčane naočale i šal oko glave. Hari i Ron izgledali su uobičajeno, Hari nanerviran a Ron izgubljen.

“Oh, vidjaj, Hermi se natrošila.”

“Jesam, bogami Rone, sad kad se vratim u Grifinor biću prava mačka.”

“Ima da sve bidu ljubomorne na tebe.”

“Aha, ali ne znam ja nikako ko od ženski ide u Grifinor kad se ja samo savama dvoma družim. Šta ti je Hari što si se ukiselijo?”

“Hermina jesi li ti to stigla i kosu smanjiti?”

“Jesam bogami ošla i kod frizera, ali brete smrdim na cigare sad. Šta ti je Hari?”

“Ma Hermina, skonto sam da ću ići u džehenem. Nikav sam čojek.”

“Što Hari šta ti radiš? Šta je džehenem?”

“To ti je nešto ko Azbukan, kolko sam skonto, samo gore.”

“Uh, u mene mati uvijek govorila da je Azbukan najgori.”

“Izgrišijo sam čudo Hermina, bio sam šupak prema Ronu, zaljubio se u ženu prije braka-”

“Ma de? U koju? Jel u onu kineskinju iz četvrte knjige?”

“Ma nije se to još desilo, hani. Ne mogu ti reći.” Hermina je tužno pogledala Rona i to je Harija probolo u srce.

“Šta još Hari?”

“Pa ništa, ne smiš pričati sa zmijama izgleda.”

“Otkad ti pričaš sa zmijama?”

“Kako misliš otkad pričam sa zmijama?”

“Ti si nagazijo izgleda.”

“I onda isto izgleda ne smiš ni slagati.”

“Pa ne lažeš ti Hari, znaš da te učiteljica Hambriž tjerala da se režeš i to.”

“Joj opet ti, to je tek u petom dijelu, polako. Ali prije toga znadem ja vako slagati.”

“Znaš ti šta mene brine?” kaže Hermina.

“Ha?”

“Šta ja sad dođem u školu i ona Pesi što ima Parkinsona ima iste štrample ko ja?”

“Ne znaš ti šta je najgore Hermina. U nim ručkovima u Grifinoru sto posto bide nekad svinjetine.”

“Ma mi ni nećemo u džehenem Hari, mi smo magični.”

“Haj ako ti tako kažeš Hermi, ti si uvijek bila najpametnija.”

“Hajmo mi, mogli smo kod onega po ćurekot, možda od toga više ne budeš šupak.”

“A moremo kasnije i viđati onu paradu maturanata.”

“To će biti zanimljivo.”

“Pa jes ima i toga.”